Доњи Милановац

КОЛЕВКА ЉУДСКЕ КУЛТУРЕ

Нико није ни слутио да је ово место, које се налази у беспућу Ђердапа, некада било средиште једне од најсложенијих и најблиставијих култура праисторије.

Драгослав Срејовић, археолог, културни антрополог, професор универзитета и академик, о околини Доњег Милановца

У самом срцу Националног парка Ђердап сместио се један питоми градић са бурном и скоро невероватном историјом. Наиме, Доњи Милановац који данас видимо док клизимо Дунавом стар је (или боље речено млад) тек 45 година.

Кроз своју дугу историју селио се чак три пута! Први пут у XVII веку рибарско месташце Бања сели се десетак километара узводно, на острво Пореч – у страху од турске најезде која ништа осим уништавања није доносила скромним мештанима, који су желели само да на миру уживају у Дунаву, од ког су и живели. Због страха од поплава, 1830. овај градић се поново премешта неколико километара низводно, на ушће Орешковице у Дунав. Последње премештање града-номада, већ увелико навиклог на селидбе, било је 1971. године, када су га прекрили таласи Ђердапског језера, насталог изградњом Хидроелектране Ђердап 1.

Да не буде усамљен у тим походима, побринула се Црква Светог Николе, која је ово место пратила у стопу! Њу је на другој локацији поново подигао капетан Миша Анастасијевић 1840. године. У садашњем Милановцу подигнута је нова црква, а њу су красили вредни предмети и остаци зидног сликарства из претходних живота: јеванђеље са емајлираним оковом, сребрни прстони крст из 1830. године, мање јеванђеље, сребрни путир и четири вредне иконе из XVIII и XIX века. Око 80 одсто унутрашњости друге цркве сачувано је и пресељено у нову цркву, а свакако је најзначајнији олтар са 40 икона који је урађен у позлати од руско-украјинског злата.

Иначе, осим занимљивости о селидбама, овај градић краси и много моћнија историја – она која га је уписала у анале светске баштине.

Узводно од Доњег Милановца, на дунавској тераси, налази се археолошки локалитет Лепенски вир, непроцењиве вредности за склапање коцкица у великом мозаику раног развоја човека. Насеље из доба неолита старо је око 8.500 година! Оно представља најстарије сведочанство о дунавској праисторијској заједници рибара и ловаца, чији су чланови затим усвојили пољопривредно-сточарски начин живота. Насеље је напуштено 4500. године п. н. е, а нама су оставили своје домове, радионице и 54 камене скулптуре које представљају њихова божанства. Сви ликови на скулптурама су риболики, што указује на огроман утицај који је Дунав имао на ову заједницу.

Поред овог открића, у праисторију наше територије уписујемо и Рудну главу, оближњи рудник са једном од најстаријих радионица за обраду бакра. Рудник је активно коришћен још од 5000. п. н. е! Замислите само ту дугу историју насељавања овог предивног предела, ослушните мало и погледајте боље – видећете да вам миленијуми нешто шапући и цртају мапе по вашој машти!

Име по којем данас познајемо Доњи Милановац (некадашњи Пореч) дугујемо тужној породичној причи кнеза Милана Обреновића.

Милан је био прворођени син престолонаследник који је рано умро. Свој пројекат – прву плански уређену варошицу – по свим правилима струке и детаљном регулационим плану препустио је војводи поречком Стефану Стефановићу Тенки. Поносан на новоизграђени град, неизмерну тугу за сином кнез је мало ублажио назвавши га управо по њему – како би вечно живео на понос свом оцу.

Данас је Доњи Милановац познат као град 100.000 ружа, а у њиховом мирису и бојама можете уживати из баште аутентичних кафића и ресторана, као и шетњом кроз град, те упознавањем брижљиво украшених и негованих дворишта. Током шетње обратите пажњу на градске знаменитости као што су зграда Окружног начелства из 1856, Црква Свете тројице – иначе задужбина кнеза Милоша Обреновића, као и спомен-парк Брдо мира.

Градска плажа је такође један од главних симбола Доњег Милановца. Налази се на самом улазу у град са западне стране и дугачка је скоро сто метара. Као и остатак овог првог плански изграђеног града, и плажа је лепо уређена – пешчана, са старинским дрвеним сунцобранима. Од јуна до септембра нема бољег места да се побегне од врућина, а пријатна температура воде у овом периоду гарантује савршено купање и освежење.

А када на ред дође храна, заборавићете и на Лепенце, цркву која се три пута селила, први урбанистички план у Србији, па чак и на руже.

Јер тада на сцену ступају чувени бели качамак, сиреви на роштиљу или пржени, али и легендарна ђердапска моруна, као и остали специјалитети од речне рибе.

Лето је време када се у овом крају одржава највише аласких вечери, фамозних такмичењима у припреми рибље чорбе.

Иако су менији у околним ресторанима препуни штуке, сома, кечиге и других врста рибе – прича о ђердапском риболову увек се враћа на легендарне моруне, од чије се икре прави надалеко чувени кавијар. Станишта су јој у Каспијском језеру, Црном и Азовском мору, а има је и источним деловима Средоземног мора и његовом сливу. У време мрешћења стизале су Дунавом и до Беча, али им је Ђердап баш природно станиште. Мудре неке рибе, чим су одабрале баш овај комадић раја за свој дом. Не пропустите да га посетите, а љубазни домаћини ће вас већ на свој начин омађијати и увући у фантастичне приче овог краја, у којима се преплићу историја, машта и специфичан дух људи са Ђердапа!