Смедерево

КАМЕНА И ТАНАНА ДУША БАЛКАНСКОГ ФЕНИКСА

Орао се вијаше над градом Смедеревом.
Ниткоре не ћаше с њиме говорити,него Јанко војвода говораше из тамнице:
„Молим ти се, орле, сиђи мало ниже
да с тобоме проговору:
Богом те брата јимају
пођи до смедеревске [господе] да с’ моле
славному деспоту да м’ отпусти из тамнице смедеревске;
и ако му Бог поможе и славни деспот пусти
из смедеревске тамнице, ја те ћу напитати
чрвене крвце туречке, белога тела витешкога.“

Прва икада записана народна песма, забележио Рођери де Пачиенца, 1. јуна 1497.

Смедерево се удобно сместило на обали Дунава, у питомој и помало брдовитој виноградарској области. Римско насеље које је некада красило ову обалу моћног плавог џина названо је Монс Ауреус и у записима га налазимо још у III веку.  

Ово, како су га Римљани звали – Златно брдо никло је на стратешки веома значајном месту. У давна времена означавало је и чувало границу Римског царства, да би касније тик уз њега пролазио Цариградски друм – једна од најважнијих саобраћајница у средњем веку на Балкану која је спајала Београд и Истанбул. Само име Смедерева први пут се у том облику помиње 1019. године у повељи цара Василија II, када је овде успостављена једна од епископија новостворене Охридске архиепископије.

Ипак, своју велику шансу да се златним словима упише у српску историју Смедерево добија почетком XV века, када га је српски деспот Ђурађ Бранковић, с повлачењем српске државе на север пред турским налетима, начинио последњом средњовековном престоницом Србије.

Сама тврђава изграђена је у невероватно кратком року, за само две године, и то уз велике напоре ослабљене српске деспотовине и још већи гнев народа. Несреће које су се низале током саме градње људе су инспирисале да кривца потраже у деспотици странкињи, грчкој принцези Ирини Кантакузен. Огорчени људи прозвали су је Проклета Јерина, што је и овековечено у народној традицији.

Ипак, данас ова раскошна и недавно комплетно обновљена утврда представља једну од највећих средњовековних тврђава у Европи и крајњи домет српског војног градитељског умећа тога времена. Наведимо само податак да је за Мали град ове тврђаве деспот издвојио чак 11.000 златних дуката само за витраже од правог мурано стакла! Пројектована је по узору на Цариград и његове бедеме, а заувек је награђена прелепим погледом на ушће реке Јазаве у Дунав.

Можда најзначајнији детаљ ове тврђаве јесте свакако кула на којој се налази опекама узидан крст и велики натпис који сведочи о години зидања. Натписи попут овог су изузетно ретки и тек се понегде могу наћи на територији некадашње Византије, што читав овај комплекс чини још атрактивнијим за посетиоце.  

Натпис у оригиналу гласи:

В Христа Бога благоверни деспот Гург, господин Србљу и Поморју зетскому; заповешћу његовом сазида се овај град в лето 6938 (1430).

Свакако треба обићи и Донжон кулу, последњу одступницу и одбрану града, престону дворану, један од најрепрезентативнијих примера наше средњевековне архитектуре, као и деспотове сале за становање и пријеме са чувеним бифорама (уклесаним прозорима), које заувек гледају на Дунав. Не пропустите да затворите очи и замислите како је изгледао живот на овом двору, врло брзо ћете зачути музику, на трпези ће се створити прегршт специјалитета, а ако погледате мало боље, тамо где је некад био трон учиниће вам се да видите и самог деспота, поред кога седи – мало потиштена али много више поносна – Ирина или Проклета Јерина, како је била позната у народу!

Овај последњи српски двор годишње посети преко 75.000 људи.

Нажалост, 1459. година ништа добро није донела овој дунавској лепотици. Освојили су је и потпуно разорили Турци, али ипак није дуго чекала на обнову. Наиме, Турци су и те како били свесни значаја ове тврђаве, те су јој брзо вратили пређашњи сјај и чак је и доградили.

Но, то није било последње разарање смедеревске утврде. Овај град је 5. јуна 1941. године доживео праву катастрофу, таквих размера да се његово поновно уздигнуће може сматрати подвигом Феникса који се диже из пепела.

Експлозију која је тада разорила Смедерево изазвала је муниција коју су окупатори превозили железницом и складиштили је у тврђави. Том приликом погинуло је више од 3.000 људи, а цео град био је порушен и делом затрпан земљом.

Ипак, непобедиви дух овог града није му дозволио да под рушевинама и остане. Смедерево је потпуно обновљено, трудом и љубављу његових житеља, а данас је познато по лепоти, богатој историји, али и веселим манифестацијама као што је Смедеревска јесен, фестивал вина и грожђа, која се одржава на Кеју краља Милана још од 1888. године!

Током ове манифестације Смедеревци и житељи околних села у дрвеним кућицама, изграђеним од аутентичних бачви и буради (старим више стотина година), излажу локалне производе. То је Вински град у коме су током читаве године изложена најбоља вина из смедеревског краја, од којих најпознатије носи име смедеревка, а како другачије? Смедеревка се иначе прави од аутохтоне сорте грожђа.

Да вино увек иде руку под руку са уметношћу, говори и Тврђава театар, фестивал позоришта који се јако добро „примио“ на тлу Смедерева.

А уколико сте од оних људи који град најбоље осете шетајући се његовим улицама и уличицама, не пропустите да на некадашњој Главној улици подигнете поглед, горе вас чека кула, иначе прва амбасада у Србији! Деспот је Дубровчанима дозволио аутономију, отуд и амбасада.

Наравно, ни култура не заостаје за забавом. Музеј на платоу у центру града нуди палеонтолошке, археолошке, нумизматичке, историјске и етнолошке збирке, а под његовим окриљем је и Галерија савремене уметности. Па ко воли – нек изволи!

Трг је дом и Карађорђевом дуду, старом око 300 година, под којим је 8. новембра 1805. године вожд Карађорђе примио кључеве Смедеревске тврђаве од турског заповедника града – чиме је означено ослобођење Смедерева од турске власти.

Како бисте се одморили од интересантних, али бројних историјских информација, предлажемо да забаву потражите у Улици краља Петра, вечито живахној и пуној лепих кафића и башта. А како бисте заиста осетили Смедерево, немојте заобићи ни неки од његових чувених специјалитета – попару на старински начин, салату од печеног кромпира, мусаку од младог лишћа лозе, тиквице у калупу, пачу од пилећег меса, смедеревску штрудлу и савијачу од грожђа.

А док пловите лепим плавим Дунавом, у околини Смедерева отворите четвере очи и можда ћете угледати чувеног Кемзу – биће из маште и легенде овог краја које, како кажу стари, могу видети само риболовци. Према једнима, Кемза је налик сому, покривен муљем и травом, а према другима, сличнији је човеку, али са канџама и дугим репом. Једино је заједничка маховина којом је прекривен. Ах, да, и то што га нико никад није усликао. Па ето једног изазова за све пустолове!