Постоји један куриозитет који издваја Источну Србију од њеног остатка. Наиме, ово подручје је одувек било обавијено велом мистерије кроз који пажљивом посматрачу, тек понекад, провири специфична и непатворена природа њених предела и људи који је насељавају. Тај густо ткани вео настао је од маштовитих легенди и митова које су испредали њени становници. Чврсти спој необичне људске и дивље природе којом је овај предео богато обдарен, дао је Србији снажан магнет за сваког радозналог што авантуристу, што трагача за културним необичностима.
Источна Србија је веома важан део како националне, тако и светске културне баштине. На њеном тлу су се сусретале бројне културе и историјске епохе, од којих је свака оставила свој траг који постаје део аутохтоне културолошке шаре која одликује потез од моћног Ђердапа до предивних села око Бујановачког језера.
Довољно би било поменути само Лепенски бир, једно од најзначајнијих мезолитских и неолитских археолошких налазишта, чије је откриће шездесетих година прошлог века одјекнуло у археолошким научним круговима читавог света. Овај локалитет, који је име добио по дунавском виру, био је седиште једне од најважнијих и најсложенијих култура европске праисторије. А само је делић онога што исток наше земље крије у својој прошлости.
У средишњем делу ове регије доминирају Хомољске планине чије нестварне пећине чине свет за себе. Церемошња је једна од њих која се сматра најлепшом и најраскошнијом а такав глас дугује својој таваници у облику куполе висине преко 20 метара! Бела Рајкова пећина, која је име добила по снежно белом калциту, само доприноси општем утиску зачараног предела који као да је изронио из главе неког древног маштовитог бајкописца.
Свакако најпознатија природна атракција ове регије је највећа клисура у Европи. Ђердапска клисура је на једном месту успела да дивовске и снажне воде Дунава стисне у теснац Казан, ширине свега 150 метара! Може се рећи да је Источна Србија успела да укроти и тако моћну звер као што је Дунав.
Крстарење овим просторима пружа уживање у многим налазиштима богате римске културе, попут тврђава Дијана и Караташ. Царска палата Гамзиград је грандиозни пројекат Диоклецијановог сина који је овом грађевином палатом желео да обележи место свог рођења. Назвао ју је Феликс Ромулијана по својој вољеној мајци.
Преплићу се на овој територији још многе необичне културе. Присуство Влаха је скоро па опипљиво јер је ова романофона етничка заједница (настала од грцизираних потомака старих балканских народа) заслужна за већину магијских ритуала који се и даље практикују на овом подручју. Њихова митологија из предхришћанских паганских времена обликовала је источносрпски имагинаријум у коме битишу митска бића попут суђаја, дрекаваца и вила а над свима царује Муме Падури, шумска мајка. Иначе, по Власима, жена није настала од мушкарчевог ребра већ од ђаволовог репа!
Влашка митологија је и основ чувене влашке магије, која се у свету ставља раме уз раме са вуду ритуалима. Митови се плету око биља, животиња, природних појава па и око обичних људи.
Да на овим просторима ипак не столују само паганска веровања, доказују и бројни манастири који красе Источну Србију.
Горњак је најпознатији а удобно је заувек смештен у кланцу реке Млаве, где га је подигао кнез Лазар. У манастиру Короглашу је сахрањен и Марко Краљевић, највећи јунак наше епске књижевности, који је и за живота и у смрти смештан у својеврсни лимбо између фантастике и стварности. За овог чудесног јунака обична смрт није била довољна. По једном предању, Марко није умро од задобијених рана већ само спава у пећини. Поред њега је забодена сабља а ту је и верни Шарац који једе маховину и чека да Марко опет затреба српском народу, када ће се пробудити јачи него икада. И, наравно, похитати својим земљацима у помоћ.
Као и свуда, и овде су велике реке одређивале судбину људи. Природне трасе поред Дунава биле су великодушне по питању плодне и здраве земље око којих су се свила прва насеља чији су се становници бавили риболовом, воћњацима и виноградима.
Умерено континентална клима, у спрези са природним богатством, омогућила је да људи препознају благодети овог краја, те је он богат бањама у којима мир налазе и душа и тело. Једна од радо посећених је Сокобања, коју краси чувени водопад Рипаљка као и вештачко језеро Бован. Бања своје име дугује историји. А како би и могло другачије у овој регији? Соко-град је средњовековна тврђава на високој стени, изграђена на остацима римске утврде. На њега мотри планина Ртањ која, као на длану, пружа поглед на већи део Србије а својим биљем одвајкада лечи најразличитије болести. Тешко да ћете у читавој Србији наићи на кућу у којој нема чувеног Ртањског чаја.
Ова регија љубоморно чува и заслугу именовања читавог Балканског полуострва. Наиме, Стара планина која је природна међа између Бугарске и Србије, држи и до свог турског назива Балкан планина.
Тешко је зауставити се у представљању овог необичног и културолошки независног дела наше лепе земље. Изузетна комбинација геоморфолошких карактеристика, њени невероватни контрасти, раскошна флора и фауна али и зачуђујуће мала густина насељености говоре у прилог чињеници да је овај део планете свет за себе а свака посета њему је незаборавна пустоловина у којој се преплићу предања, легенде али и приче о њеним становницима који су се стопили са природним карактеристикама поднебља.
Многе приче налазимо испричане у богатим и често мистериозним симболима на најлепшим ћилимима који красе источносрпска домаћинства а дају сасвим нову димензију изразу „испредати причу“.
Испред вас се налази тек делић те древне приче која траје и данас. И то њен можда најважнији део – онај који прати дунавски ток. Само једна, ма колико кратка пустоловина (јер, будите уверени, сваки долазак је пустоловина) дуж моћног Дунава, посетиоце смешта in medias res бескрајне фантастичне приче овог краја.